Ponekad je dovoljna samo jedna linija da se ukrsti sa drugom i potpuno joj promeni putanju.

Čitajući knjigu Multiverzum, koju sam sasvim slučajno našla na Sajmu knjiga (i kupila je za svega 100 dinara), došla sam do neverovatnih saznanja. Ideja da je sve ovo što se oko nas dešava samo jedna od mogućnosti mi je poznata, ali, duboko interesovanje za nju nikada nisam pokazivala. Zar je sve ovo oko nas SAMO JEDNA mogućnost? Da li nas to onda dovodi do konstatacije da stvarnosti, zapravo, nema?
Znam da se svi, tokom nekih lošijih situacija, ponekad zapitamo: ‚‚Da sam nešto uradio drugačije, možda se ovo ne bi ni desilo?''. Pa, sigurno je da su neke stvari koje uradimo u određenom trenutku indikatori onoga što će se tek, u nekom sledećem trenutku, dogoditi. Ova knjiga, koju sam u prethodnom pasusu pomenula, govori o dvoje šesnaestogodišnjaka - Aleks i Dženi. Njih dvoje žive na dve potpuno različite strane sveta, Dženi u Melburnu, a Aleks u Milanu. Ipak, oboje imaju moć telepatije i pomoću nje komuniciraju. A onda, kada ugovore sastanak, i Aleks pređe pola sveta kako bi upoznao Dženi, oni saznaju da ne žive u istim dimenzijama. U Aleksovoj dimenziji, Dženi je mrtva, dok je u Dženinoj Aleks neki drugi momak.

Ova knjiga me je potpuno oduševila. U njoj se prepliću naučna fantastika, kao i ljubavni žanr, dok sve što se u njoj dešava čitaoca tera da razmišlja o svemu što se oko njega događa. Da li je moguće da u nekoj dimenziji mi i ne postojimo? Da li je moguće da u nekoj drugoj dimenziji pripadamo drugom društvu, drugim ljudima, i da li je moguće da se ipak nešto odvija po našim idealnim planovima za ovu dimenziju, u nekoj drugoj? Iako ne mogu da dobijem odgovor na ova pitanja, sigurna sam da, ako je ova teorija o multiverzumu tačna, stvarnost, zapravo, i ne postoji. Jer, kako možemo biti sigurni da, samo zato što naš mozak ovo prihvata kao normalno, jeste i jedino realno i tačno?
Okej, znam da sam vas verovatno prestravila ovim pretpostavkama, ali, malo pretražite internet, i videćete da ova ideja zapravo postoji, a izneo je pre nekoliko godina Stiven Hoking. Ja bih bila i više nego srećna da znam nešto više o ovome, pošto je ovo mnogo široka tema, sa ipak, previše pretpostavki. Sigurna sam da sam vas malo začudila ovim postom, jer nikada nisam pisala na ovakve teme, pa mi recite - da li vam se dopao, kao i šta vi mislite o ovoj temi?

Prolazeći kroz neke čudne faze svog tinejdžerskog života, konačno sam se skrasila na jednom mestu. Dugo sam se bojala toga da ako pokušam da uradim nešto što nisam nikada ranije, da ću pogrešiti. Ipak, kako sam rešila da će ova godina biti posebna, onda bi trebalo da tokom nje radim posebne stvari. A ne postoje posebnije stvari od onih koje nikada nismo probali da uradimo. Sastavila sam to-do listu onih stvari koje nikada do sada nisam uradila, a ipak želim da im pružim šansu i konačno pokušam.

1. Napraviti projekat Kutija 365 mudrosti. Znam da ovo zvuči pomalo ludo, ali zapravo nije toliko. Imam jednu veoma specijalnu kutiju u kojoj držim neke svoje uspomene, pa želim da je ispunim sa 365 papirića na kojima ću napisati nešto što sam naučila određenog dana. Mislim da će biti vrlo zanimljivo čitati to 31. decembra ☺
2. Otići u Starbucks. Pošto je san svake devojke da ode u taj tumblr kafić (koji je mnogim ljudima u svetu u komšiluku. Ljubomorna sam na Odri...), čvrsto sam rešila da ću mamu naterati da odemo u Temišvar, koji će nam biti izuzetno blizu ako krenemo iz Novog Sada, u Julius, i konačno probam Starbucks čaj, a možda i kafu!
3. Pročitati neki klasik. Mislim da svi znaju koliko ja volim da čitam. Ali, nikada nisam čitala dalje od trilera i tinejdž knjiga, pa zato mislim da bi trebalo da se oprobam u ovom žanru. Ko zna, možda mi se dopadne ☺
4. Biti razredni organizator mature. Iako to i nije nešto što rade učenici, zaista želim da probam da organizujem maturu, na primer, izradim pozivnice za nastavnike i sedmake koji će doći na našu maturu (jer to nijedna generacija nije imala, jer ipak imaju velikog kreativca za organizatora, kojeg ni ne znaju da imaju xD)...
5. Svakome priznati šta mislim o njemu. Okej, zaista mislim da je ovo nešto jako teško za uraditi, ali mislim i da je prelep osećaj privući neke ljude sebi, ili ih, u većini slučajeva, odvući od sebe.
6. Oprobati se u ulozi privatnog profesora engleskog. Ljudi su obično skeptični po pitanju mog znanja, jer ipak nisam pravi profesor, međutim, Cambridgeovom diplomom mi se odobrava svako podučavanje engleskog jezika, učenicima koji nemaju znanje iznad ili na nivou mog. Tako da ću se oprobati u ovome i ostati istrajna, jer ću tim putem dobiti i novac, ali sam sigurna da će se i budućim učenicima dopasti časovi.
7. Naučiti početnički italijanski i u prvom polugodištu prve godine srednje škole nastaviti sa njim. Ja sam jedna od ljudi koji obožavaju da uče jezike u upoznaju nove kulture. Već sam počela sa online kursevima, a od septembra počinjem da idem na kurseve, pa ću i zvanično učiti tri strana jezika.
8. Obići SVAKU prodavnicu u BIGu za dva sata. Pošto često idem u BIG, mnogo vremena koje provedem u Novom Sadu, potrošim tamo. Ipak, tokom ove godine, želim da za dva sata obiđem svaku prodavnicu tamo i konačno se upoznam sa svakom od njih, jer u mnoge nikada nisam ušla ☺ 
9. Otići sa mamom na putovanje. Pošto su šanse skoro 90% da ću biti učenik generacije, to automatski znači da je to stvar koju treba proslaviti! Zato sam rešila da ću mamu povesti na putovanje sa mnom, a mislim da ću je nagovoriti da to budu Venecija ili Istanbul ☺
10. Pisati redovno i često na blogu. Iako zaista moram da priznam da sam redovna i poštujem vas, ne mogu da kažem i da pišem izuzetno često. Najviše postova mesečno je bilo 6-7 tokom prošle godine, što i nije za pohvalu, iako sam bila ubeđena da ih je bilo znatno više.

Verujem da svaki bloger treba da ima neke svoje standarde po kojima se učlanjuje u blogove i bira postove koje će čitati. Međutim, isto tako, po mom mišljenju, bloger mora da te standarde upotrebi i na svom blogu, da iz ugla iz kog posmatra druge, posmatra i sebe. Tako da ću ja sa vama da podelim neke svoje standarde prema kojim ocenjujem prvenstveno svoj blog, a onda i tuđe.

• Vesele teme. Mislim da ste upoznati sa tim da ja na tužne teme pišem kada sam u teškoj depresiji, a to se nijednom nije desilo, i prosto ne želim da moj, niti bilo čiji blog odiše negativnom energijom.
• Nimalo hvalisanja u postovima. Ja ne kažem da nije u redu pohvaliti se, ali hvalisati se i previše pisati o onome što imate je dosadno, a i pomalo stvara kompleks niže vrednosti.
• Prijateljski odnos sa čitaocima. Prvo što primetim u postovima je kako neko komunicira sa čitaocima. Ukoliko se tu vidi neki odnos sa distance, a ne pravi prijateljski, onda mi bude teško da čitam post od početka do kraja, jer prosto ne osećam konekciju. Zbog toga se trudim da vam se u postu maksimalno približim i sa vama razgovaram.
• Nimalo uzdizanja sebe kao nekoga ko je savršen. Pošto kroz postove prosto moramo da predstavljamo sebe kao ličnost, nikako ne dozvoljavam sebi da iko bude ljubomoran na mene, ili da pomisli kako sam savršena, jer niko nije savršen.
• Teme koje interesuju čitaoce.  Neke teme nam se možda učine interesantnim i nesvakidašnjim, međutim, dok pišemo, shvatimo da baš i nije tako. To je potpuno razumljivo i u redu, jer nekada i ne znamo najbolje da iskažemo nešto tako da bude interesantno. Dakle, kada pišem, maksimalno se trudim da teme interesuju i mene i čitaoce.
• 100% original. Iako me mnoge blogerke inspirišu da napišem postove na određene teme, a pogotovo Marsa i Dr Problem, trudim se da pišem originalne postove koji su samo moji. Isto to, takođe, očekujem i od drugih čije blogove posećujem.
• Mnogo uloženog truda. Bez obzira kako izgleda konačan izgled bloga i postova, ako vidim da se neko mnogo potrudio, znam da onda u buduće vredi čitati njegov blog.
• Kvalitetne fotografije. Blog, pored teksta, čine i lepe i kvalitetne fotografije. Čak i da nisu kvalitetne, bitno je da su vaše, a ne sa interneta i tuđe, jer svako uspeva spram svojih mogućnosti, ali svaka fotografija može biti kvalitetna, nebitno čime je fotografisana, a Marsine fotografije su pravi primer za to.
• Prijatan izgled bloga. Izgled mora biti kvalitetan i prijatan, bilo da ste početnik ili već iskusni bloger, i treba maksimalno da se trudite da bude uređen sa ukusom i da pažljivo birate kako će ispasti.

Čuvamo slatkiše, odeću, cipele, novac za neke određene trenutke. Trenutke koje smatramo posebnim. Posebno se sređujemo za specijalne prilike. Ali, jeste li se ikada zapitali - da li je vredno? Ja sve nešto verujem da nije vredno da čuvamo nešto za neku specijalnu priliku. Jer, svaki dan je, kao što sam napisala u naslovu, poseban.

Ljudi više ne žive onako kako sam ja naučila. A ja sam naučila da živim za sad. Ne za ono što će biti, niti za ono što je bilo. Naučila sam da ne živim za nešto za šta će mi biti potrebno mnogo vremena da dobijem, već za ono što je oko mene sad. I da nikad ne pomislim da ovo što mi se sad dešava nije fer.
Naučila sam da na kraju dana, kada legnem, opet proživim svoj dan. Pogotovo kada mi se dogodi nešto loše. Onda uvidim da na kraju dan uopšte nije bio loš. Zapravo, bio je i više nego dobar. To mi je prešlo u naviku onog dana kada sam se setila nečega što sam smatrala da mi je uništilo čitav taj dan, ako ne i nedelju. A baš slučajno sam se setila celog tog dana, pa sam bila ponosna na sebe što sam, iako mesec dana kasnije, odagnala taj loš osećaj, jer sam shvatila da je taj dan, a verovatno i nedelja, bio odličan. Od tada, pa sve do danas, razmišljanje o prethodnom danu mi je prešlo u naviku. I onda sam shvatila da svaki dan ima nešto svoje, bez obzira na ono loše što se dogodilo.

Ustajte rano kako biste što duže uživali u danu.
Nemojte se brinuti oko sitnica, jer su upravo to - sitnice.
Smejte se, smejte se do suza, jer smeh leči sve.
Nemojte se obazirati na ono što vam ljudi pričaju iza leđa, jer su iza vas.
Razmišljajte pozitivno i ne dozvolite da vam loše misli pokvare dan.
Družite se sa ljudima koji vam prijaju.
Uživajte u svakom danu kao da je poslednji.
Uvek se nadajte dobrom danu.
Prosto je - kada padnete, ustanite.
Nemojte trošiti vreme na ljude kojima ništa ne značite. 
U svakom danu postoji nešto lepo, bez obzira na loše stvari koje su se dogodile.
Ne štedite novac za kasnije - jer je čar u onome što možete da dobijete sada.
Razmišljajte o stvarima, ali im ne dozvolite da vam okupiraju misli tokom celog dana.
Ne žalite se na svoje probleme - uvek postoji gore.
Pomažite nekome, svaki dan.
Provedite vreme bez elektronskih uređaja, jer nam upravo oni oduzimaju dragoceno vreme.
Ne bojte se da ćete zakasniti.
Pišite o onome što ste naučili tokom dana.
Fotografije čuvaju trenutke, fotografišite što više.
Učite iz svojih grešaka.

Ovo što ste upravo pročitali, jesu moja pravila za svaki dan. Svaku od ovih stavki ispunjavam svakog dana, bez izuzetka. Na početku mi nije išlo baš najbolje, ali uspevam. Na kraju dana, kada sve saberem i oduzmem, svaki dan je sve lepši i lepši. Svaki dan je poseban!

Dugo sam razmišljala kojim postom da započnem ovu godinu. Prosto nije u mom stilu da nešto veliko započnem malim gestom. Odlučila sam da će ova godina biti posebna. Ali, ne smem da je započnem bilo kako. I neće samo ovaj post biti poseban, već svaki sledeći. Donela sam važnu odluku: moj blog će sijati.

Skrolujući pinterestom, našla sam nešto što još ni kod jedne blogerke nisam videla (barem ne na ovim prostorima), a to je ova božićna verzija Would you rather taga, za koji ste najverovatnije svi čuli. Ovaj tag ima deset pitanja i sličan je pravom, ali je za ovo doba definitivno najzanimljiviji od svih koje sam dosad videla ☺

1. Da li bi pre pevala refren Jingle Bells svaki put kada uđeš u dnevnu sobu tokom cele nedelje, ili morala da nosiš Deda Mrazovo odelo u školu?

Paaa... Šta bi vi? Ja bih definitivno ovo prvo. Zapravo, imala sam opkladu sa svojim bratom od tetke pre dve godine, on je izgubio, pa je baš igrom slučaja u pitanju bilo pevanje Jingle Bells. To ipak ne bi bilo bolno kao odlazak u školu u Deda Mrazovom odelu, zar ne? ☺

2. Da li bi pre napravila poklone za svoju porodicu, umesto da ih kupiš, ili pravila ukrase?

Ako me pratite na instagramu, na storyju ste lepo mogli da vidite kako je ispao moj prethodni DIY. Dakle, pre bih pravila ukrase za jelku, jer, ipak imam svoju, dok pokloni ipak treba da izgledaju pristojno, a ništa što ja napravim ne može biti napravljeno s ljubavlju, jer mene ništa lepo ne može naterati da nešto napravim sama... Biram ukrase ☺

3. Da li bi pre odlučila da ne slaviš Božić ili svoj rođendan?

Rođendan... Zašto? Vrlo jednostavno. Na rođendan nisam pošteđena odlaska u školu, dok za Božić itekako jesam, nije li to dovoljno?

4. Da li bi pre prihvatila Sneška Belića ili Rudolfa crvenog nosa za prijatelja?

Uzimam u obzir da Sneško ipak može da se istopi. Rudolf mi se čini nekako prijateljski nastrojen, a i govori, tako da, biram Rudolfa ☺

5. Da li bi pre imala imelu iznad vrata svoje sobe ili jelku ispred njih?

Zašto bi jelka bila ispred vrata? Okej, biram nju. Jer, eehhhm, treba jedan dečak da prođe kroz ta vrata, a znate koja je tradicija...

6. Da li bi se pre zaposlila kao Deda Mrazov pomoćnik za ceo život ili Deda Mraz?

Posao Deda Mrazovog pomoćnika svakako nije za mene, pošto oni moraju da sklapaju igračke i ponalaze poklone, dok Deda Mraz posećuje svu tu decu (mada mora da iščita sva pisma, i prođe kroz dimnjak, što i nije baš lako ☺). pa bih pre izabrala Deda Mraza ☺

7. Da li bi pre odmotavala lampice za jelku ili postavila svetleći natpis I am a big iditot na kuću?

Iako je čak 59% ljudi reklo da bi pre radilo ono prvo, ja sam ipak za ovo drugo. Jer, heeej, pa ovo drugo traje mnogo kraće, a i ljudima bi privuklo pažnju ☺

8. Da li bi pre napisala esej od pet paragrafa na temu Božića, ili rešavala matematičke zadatke na istu temu?

Iako mi je zaista zanimljivo da rešavam matematičke zadatke, ipak bih napisala esej, jer su eseji odjednom postali moja specijalnost, hehe ☺ Ipak, pet paragrafa nije puno, a i vrlo je lako pisati eseje.

9. Da li bi pre gledala Krcka oraščića ili učestvovala u njemu?

Pa, ja sam predstavu već odgledala, tako da mislim da bi bilo prelepo iskustvo učestvovati u njoj, takođe ☺

10. Da li bi pre imala crveni nos kao Rudolf, ili šiljate uši kao patuljak?

Ipak biram uši. Mislim da uši ipak mogu nekako da se sakriju, a nos... pa, hm... znate već ☺

Ovo su bili moji odgovori i nadam se da su vam se dopali. Trudila sam se da vam budu zanimljivi, ali sam i na sva pitanja odgovorila iskreno. Za ovaj tag nikoga neću nominovati, već savetujem da ga uradi svako kome se dopadne, a onda slobodno može posle da mi pošalje link ako želi da pogledam. Baš sam uživala u ovom tagu, nadam se da ste i vi! Pošto verovatno neće više biti postova u ovoj godini, želim vam lepe praznike, nadam se da vam je ova godina bila prelepa, meni jeste, što na blogu, što u ‚‚pravom'' životu, zaista, primer prelepe godine, a nadam se da će nam i 2017. biti takva, a možda i još bolja ☺

Tada 2015. godine, negde u ovo vreme, dugo sam se pitala kako će ova godina izgledati. Moram priznati da je premašila sva moja očekivanja, kao i da mi je vratila veru u to da postoji bolje i od najboljeg. Mada, možda ne bi bilo tako da je ja nisam takvom i učinila, jer, znate i sami, svako je krojač svoje sreće. Zaista, ja ne očekujem mnogo, samo očekujem ono što bi trebalo, a skrolujte dole ako želite da saznate šta ja očekujem od 2017. ☺

Blogmas, Christmas edition, Winter posts, ili kako god ih vi zvali, već odavno su počeli. Bez obzira na moju neaktivnost od nekoliko nedelja koje su već uveliko iza nas, pročitala sam sve postove na blogovima koje redovno čitam. Zapazila sam da baš kasnim, mada, prvobitno i nisam bila nešto raspoložena za pisanje ovakvih postova. Čisto da znate, ja zaista ne želim da ovu ediciju ikako zovem, pošto, pre svega, i nije edicija, jer više i ne postoje postovi koji bi mogli biti neko vau osveženje, a da već nisu napisani. Ipak, rešila sam da se oprobam u ovim prazničnim vodama, pa ćemo videti šta će da ispadne ☺

Ove godine sam zaista svašta naučila. Nisu to neke velike stvari, niti ih ima mnogo, ali, sigurna sam da će mi mnogo pomoći u narednoj godini ☺

• Ako želiš nešto da ostvariš, moraš biti uporan. Ovaj blog je zaista veliki dokaz za ovu moju konstataciju. Neko možda ne misli da je stotinak čitalaca mnogo, ali, zašto da ne? Ovaj broj mi ne znači toliko koliko mi znači vaša podrška, kao i saznanje da sam zaista uspela u nečemu i istrajala u svojim namerama.
• Nemoj odustajati, čak iako znaš da nećeš pobediti, samo nemoj odustajati. Iako mnogo boli kada vidite da ćete ipak biti poraženi, znam da još više boli kada odustanete, sa tim stalnim pitanjem: ‚‚A šta bi bilo da nisam odustao?''. Zato, nikada, ali nikada, nemojte odustajati, jer, iako izađete poraženi, barem znate da ste se borili, barem znate kako je.
• Na greškama se uči. Stariji nas uglavnom kritikuju zbog toga što ponekad pogrešimo. Mnogi se ljute na nas (a i mi na druge) kada pogrešimo. Posle se ljutimo sami na sebe zato što smo pogrešili, bez da izvučemo znanje iz te lekcije. Pogrešili ste jednom - sada znate kako je.
• Kada nešto jako želiš, ceo univerzum će se potruditi da to i ostvariš. Mislila sam da je ovo još jedan kliše nekog poznatog pisca, ali, ovo je zapravo jedna velika istina. Vrlo je verovatno da ako nešto stvarno želiš, da će se to i ostvariti, samo moraš mnogo verovati u to.
• Nikada nećeš razumeti, sve dok se ne desi i tebi. Zato nemojte ljude obasipati onim: ‚‚Razumem te'', kada ne razumete zapravo. Nemojte im govoriti kako će sve biti dobro, pogotovo ako niste preživeli tako nešto, šta god da je. Nemojte lagati u takvim situacijama, jer to ume da boli.
• Pruži ljudima šansu! Ma kakve god da je boje, izgleda, kakva god da se na prvi pogled čini, nikada nemojte osuđivati drugu osobu. Uvek im pružite šansu, a ako uspe - uspe, a ako ne... onda ništa, ali barem znate da ste joj dali šansu ☺

 Ovog puta sam izabrala šest stvari, pošto je 2016. pri kraju. Ovo je stvarno lepa godina, nadam se da će sledeće godine biti još lepših stvari koje bi mogle da upotpune ovu listu ☺ Koje ste lekcije vi naučili u ovoj godini?

Pa, zdravo svima! Kako mi je nedostajalo blogovanje! Već danima (ustvari nedeljama) smišljam na koju bih temu mogla da pišem posle toliko vremena. Padale su mi na pamet razne ideje, ali su sve ostavljale utisak: jao, setih se da i ja imam blog!, a to nije u mom stilu. Zapravo, ova ideja se rodila sasvim slučajno, dok sam prelistavala svoj Pinterest fid. I onda sam se prosto zamislila i shvatila da je to prava stvar za ovaj post, pošto ćete trenutno shvatiti čime sam to opsednuta u poslednje vreme, jer sam baš dosta vremena posvetila svom Pinterestu.

Eh, pa ovakooo... Ne želim mnogo da dužim. Znate i sami koliko ne volim neredovnost i neozbiljnost na blogu, tako da mi je i više nego mrsko što ovo pišem. Želim da znate da vas se sećam i da znam da nisam pisala oko petnaestak dana, ali je stvar u tome što jednostavno nemam vremena. Ali, sigurna sam da ću za jedno desetak dana biti potpuno spremna za pisanje, pa, čisto da vas obavestim. Od petog decembra definitivno postovi idu kao i inače, nekako ću naći načina da objavljujem postove redovno. I evo, tek sam sada primetila da je blogger promenio izgled (ne, ne sviđa mi se uopšte). Dakle, strpite se jedno pet dana i stiže novi post! Za to vreme mi držite palčeve da dobro uradim neke testove koje su nam spremili za ovu nedelju ☺

Bavim se fotografijom od petog razreda i idem na kurs iz fotografije. Već godinama upevam da nađem razloge zbog kojih bi ljudi prosto morali da počnu njome da se bave. Svako ko bar malo vidi i gleda oko sebe može napraviti dobru fotografiju, verujem u to. Sasvim sam sigurna da svako ima barem malo talenta u sebi i želim da poslušate ovu moju neoborivu teoriju o fotografiji!