Pre nego što počnem sa ovim postom, želim da napomenem da ga pišem iz najbolje namere i sa ciljem da dokažem ono što je istina, možda i ohrabrim nekoga da 'nastavi dalje'.
Svi vi, koji ne mislite da pripadate ovom svetu, da ste potpuni promašaj, da ne vredite, zapitajte se koji su razlozi takvih misli. Sada.
Da vam kažem odmah, verovatno vam se čini potpuno uverljivim to što ste nabrojali. I to je potpuno u redu. U redu je što se osećate tako. Jer nijedan problem ne smemo smatrati malim i nebitnim, jer, da je mali i nebitan, ne bi ni bio problem. Danas smo svedoci različitih vrsta ponižavanja, lošeg materijalnog stanja, nipodaštavanja, velikih razlika u primanjima, u idealima, jednima jedno deluje ispravno, a drugima drugo. A kada se ta dva spoznaju, nastaje nerazumevanje. Tako nailazimo na sve te probleme: ponižavanje i nipodaštavanje, upravo zbog materijalnog stanja, izgleda, uverenja. I to mnoge obori. Misle da nisu vredni. Pogotovo u ovakvoj državi, pored svega što se ceni ovde. Ali, i tu su u pitanju ideali i uverenja. Ne smemo osporiti ni svoje, a ni tuđe. Ipak, kada odustanemo od svojih, ne umemo da se snađemo u tuđim. I tu nastane problem. Pitamo se ko smo, gde mi ustvari pripadamo, zašto nas i posle odustajanja od svega onoga u šta smo čvrsto verovali, i dalje ne prihvataju.
Znate, vredni ste. Jeste. Bitni ste, ako ne drugima, onda sebi. Budite tu, ne samo za druge, već i za sebe. I niko ne sme da vam kaže da nije u redu da više mislite na sebe nego na druge. Ja sam dugo verovala da nemam nikoga ko može da mi čuva tajne, da zna šta mi se dešava, da veruje u mene. Ali, onda sam shvatila. Ja savršeno dobro znam šta se dešava u mojim mislima. Ja savršeno dobro znam šta želim. Ja savršeno dobro znam šta me čini srećnom. Zašto bih čekala da me se neko seti, kada to mogu i sama? Mogu sama da sačuvam koji dinar i poklonim sebi nešto. Napišem sebi neko pisamce. Ohrabrim sebe. Pomognem sebi. Moguće je, ako verujete sebi. A mislim da verujete. Trebalo bi najpre sebi verovati, a pustiti druge i to što oni kažu, u čemu mnogi greše. I kada vam kažu nešto loše, ne verujte. Ne dozvolite da vas spusti neko drugi. Ne dozvolite da neko drugi ima kontrolu nad vašim životom. Svi mi dosta sudimo o drugima. Ali, iz iskustva znam da više sudimo o sebi. Mislimo da nismo dovoljno dobri jer 'imamo mane'. Da vam kažem nešto, SVI IH IMAJU! I ja, i vi, i svi na ovom svetu.
A sada, da vas pitam, u čemu ste to dobri? I nemojte reći 'ni u čemu', jer sam potpuno sigurna da jeste. Počnite to da primenjujete, da pokazujete ljudima, iskazujte svoje dobre osobine. Morate, pre svega, prihvatiti svoje mane, da biste se skoncentrisali na svoje vrline. Svaku manu potisnite jednom vrlinom i videćete da će one uvek preovladati. To su, možda se vama čini, i najobičnije sitnice, ali su vrline.
I za kraj, volela bih da znate da ja ne želim da pametujem. Želim da pomognem nekome. Zato što sam kroz neke faze i sama prošla i konačno se sredila. Konačno sam promenila koncept svog života i mnogo mi je bolje. I sami smo svedoci toga koliki broj tinejdžera izvrši samoubistvo, baš iz tog razloga što misle da nisu vredni. Meni je neopisivo žao zbog toga i nemam pojma koliko je teško, ali, ako će i ovaj post pomoći da sprečim nekoga da mu se pojave takve misli, onda sam sigurna da sam odradila dobar posao. Hvala vam što ste izdvojili vreme da pročitate čitav tekst koji sam napisala.