Priznajem, kroz glavu su mi prolazile ideje da ostavim sve ovo. Nije mi padalo na pamet da se ulogujem u blog do kraja školske godine. Međutim, odlučila sam da se vratim i da ne počinjem ispočetka, već da nastavim gde sam stala.

Nekako se još uvek osećam čudno, pogotovo što se ne osećam kao deo porodice. Ranije je blogovanje za mene bila sasvim normalna stvar, međutim, mislim da sam se malo udaljila od vas. Ali, obećavam da ću se nekako navići.

I dalje nisam sigurna koliko će zapravo da traje moja želja za blogovanjem, jer, malo mi je i dalje čudno. A razlozi za moj povratak su brojni. Nisam znala da ih ima toliko, sve dok nisam pročitala stare postove, kao i vaše komentare. Onda sam shvatila da ja želim opet da dođem ovamo, ali, sada vidim da to neće biti tako lako. Svesna sam ja da je prošlo mnogo vremena, da neke stvari ne mogu samo odjednom da budu onakve kakve su nekada bile, ali, pokušaću. Verovatno je i dosta vas odlučilo i da ode, jer, ja sam prva bila protiv napuštanja bloga.

Ipak, sada, kada pogledam nekoliko meseci unazad, shvatam da ja sebe ne vidim kao ‚‚sasvim običnu devojčicu'', već kao nekog ko se izdvaja iz mase. Ono što sam imala ovde, nisam imala u pravom svetu. Tamo nisam imala razumevanje i prihvatanje, jer, tamo sam se razlikovala od ostalih. Tamo sam bila samo još jedna osoba. A ovde sam bila ja i nisam morala da se pretvaram. I to je bilo ono što mi je strašno nedostajalo. Nedostajalo mi je ono što u stvarnom životu nisam imala, a to su bili - prijatelji.

Odlučila sam da se vratim, ali, znam da ponovno uklapanje neće biti jednostavno. Ipak, verujem da ću moći da održim onaj nivo na kom sam bila i nastaviću da gradim blog jer znam da sam stala usred njegovog najlepšeg vremena, ali, obećavam da ću nastaviti i da će biti bolji nego ikada. Jer, zaklela sam se, MOJ BLOG ĆE SIJATI!

Iako je prošlo malo više od tri meseca, ja se vraćam. Mislim da ste sigurno sto puta pomislili kako sam odustala, a verujem i da su neki od vas i otišli odavde - sa pravom. Doduše, dvoumila sam se da li da i tokom škole počnem da pišem, međutim, odlučila sam da ne bi trebalo, a u toj odluci mi je takođe pomoglo i vaše razumevanje koje ste pokazali u prethodnom postu.

Razlozi za moje odsustvo nisu zapravo bili nemanje vremena, zauzetost, već pritisak i, prosto, želja za malim odmorom. A taj odmor je, zapravo značio odlazak od mesta koje mi je pružilo sigurnost i sreću. I blog mi je jako nedostajao. Nedostajali ste mi i vi, jer, nekako, vaši komentari su mi uvek pričinjavali zadovoljstvo, osećaj da negde pripadam, a blog mi je, zaista, mnogo puta pomogao da prebrodim teške periode, kao i nerazumevanje od strane ostalih. Takođe, shvatila sam da ja, prosto nisam ja bez bloga, i da je on deo mene koji nikako ne želim da ostavim.

Svašta se desilo u mom životu proteklih nekoliko meseci, a dve najvažnije stvari bile su matura, kao i maturski ispiti (iako oni još uvek traju). Takođe, završila sam osnovnu školu sa Vukovom diplomom, a među nama, verovatno i titulom Đaka generacije. I, sve vreme koje bih koristila za blogovanje, koristila sam za učenje, i verujte, isplatilo se. Išla sam na tri takmičenja (iako mislim da sam vam o tome već pričala, ali hajde još jedanput): engleski, francuski i geografija. Iz engleskog sam prošla na republičko, iako nisam prošla i na usmeni deo, ali, nema veze (ipak je to bilo prelepo iskustvo), iz francuskog sam osvojila drugo mesto na opštinskom, a iz geografije sam druga na gradskom (iako je bilo samo 9 bodova do republičkog).

Moje trenutno stanje☺

I verujem da se sav trud nekako isplatio do kraja, izlazim iz škole kao vrlo obrazovana i informisana osoba, što je, verujem, bitnije od ijednog boda na završnom. Međutim, za ovih par meseci nepisanja ću vam se odužiti, jer, hvala Bogu, imamo celo leto, a sigurna sam da, posle svih naučenih životnih lekcija u životu, stvarno imam šta da vam pišem ovde. Zato, kao što rekoh, Vraćam se u velikom stilu!

Gde smo stali? Ah, da, ljubav i post posvećen njoj. Pre mnogo vremena. Izviniti se, pretpostavljam, dovoljno je samo kada je u pitanju nešto manje strašno od ovoga. U redu, nije bilo strašno. Bilo je malo duže odsustvo. Reći da sam osmi razred, svakako nije nešto što može da se uzme kao izgovor, ali, da, i to je u pitanju. Bila sam preopterećena baaaš strašnom temperaturom, učenjem za školu, za engleski, za prijemni, pa su se tu uglavila i takmičenja. Da, bilo ih je tri.



Pre dve nedelje (kada sam otprilike i shvatila da nemam o čemu da pišem, jer svaki post bi se prosto pretvorio u nešto sasvim dosadno, što pomalo liči na školu) išla sam na takmičenje iz engleskog i francuskog. Mislim da ste svi čuli kakav je skandal bio iz engleskog, a ako niste, molim vas, pogledajte na guglu, jer meni stvarno više nije do toga. Onda, francuski je super prošao, imala sam 37 bodova, i bila sam drugo mesto. Ipak, pošto maaaalo više volim engleski, odlučila sam se za njega (jer, da, magično smo svi prebačeni na gradsko). Onda je danas bilo opštinsko iz geografije za koje se, verovali ili ne, nisam uopšte spremala koliko za francuski na primer (imala sam možda 12 časova te nedelje pred takmičenje i stvarno ne znam kako sam i ostala zdrava pored toga). Iz geografije sam isto bila drugo mesto, tako da za dve nedelje idem na gradsko i iz nje. Uglavnom, iz svih tih razloga me nije bilo, a sada, ja stvarno ne smem da tvrdim da ću moći da pišem onim tempom kojim sam pisala u januaru. Sigurna sam da ću na leto uspeti da nadoknadim sve ovo, i iskreno se nadam da će proleće više početi i da ću konačno izaći iz kuće. Nadajmo se da će uskoro biti novih postova, a sad odoh da spavam, jer mi je samo san sada i potreban ☺ I obećavam da ću napisati konkretniji post od ovog, jer ovo je stvarno katastrofalan post (ne, ovako ne treba da se završi jedan post).

Sigurna sam da smo mi - sve ove 'jadne' duše koje su single i osećaju se zapostavljeno za Dan zaljubljenih, savršeno upućeni u to da je prošao 14. februar, dan koji je posvećen zaljubljenima. Iako je prošlo već tri dana, i dalje ostaje ono pitanje - 'Šta je ljubav ustvari?'.

Želim da dobro uradim kontrolni zadatak iz fizike. Želim da dobro uradim i kontrolni zadatak iz biologije. Želim da budem đak generacije i da upišem željenu srednju školu. Želim da upišem i fakultet koji tada budem htela. Želim da se bavim nekim poslom koji ću voleti, a koji će mi donositi prihode. Želim da u budućnosti nastavim sa svojim blogom i da bude još bolji. Želim...

Nije li ovo samo obična lista želja jedne četrnaestogodišnje devojčice? Zar ovo nisu snovi svakog od nas? I zar vam oni ponekad nisu dosadni? Iskreno, kada se malo dublje zapitam, želim li ja išta drugačije od svojih vršnjaka? Verovatno da ne želim. Svi mi koji smo odlični učenici želimo poprilično iste stvari. Svi mi, koji smo, zajedno sa školom, dobri i u blogovanju (ili staromodno rečeno pisanju), želimo iste stvari.

Ja, da ne želim ove stvari, verovatno bih bila loš đak i nikako se ne bih bavila školom, niti svojom budućnošću. I onda me to dovodi do pitanja - koje su želje takve dece? Nije njihov stil života pogrešan, već drugačiji. Onda to znači i da su njihove želje drugačije. Ali, koliko su one drugačije od mojih, sasvim dosadnih želja?

Nikako ne mogu da shvatim da li je dobro imati te sasvim obične želje. Je li dobro imati nekoliko želja koje su sasvim obične, ali vode do nekog visokog cilja, ili je ipak bolje imati male želje, koje dovode do sitnih zadovoljstava, poput nove majice?

Na kraju, kada bi neka sredina preovladala, možda je dobro imati oba, za svaki slučaj. Možda je dobro imati i dobre ocene, i novu majicu, i uspešan blog, i šetati se često. Možda je ustvari tajna u tome da imamo dve vrste želja koje ćemo da se trudimo da ispunimo, i koje će nas voditi kroz bližu i kroz dalju budućnost. I ja i dalje ne znam šta sam zapravo želela da kažem ovim postom, ali, možda mi treba samo malo odmora od svih ovih običnih, ali i dalje napornih želja, pa sam rešila da se kroz ovaj post i izjadam. Koje su vaše želje i da li se razlikuju od mojih?